Moja prva poseta naturističkom odmaralištu

Već neko vreme želja mi je bila da posetim neko pravo naturističko mesto i nakon dosta istraživanja odlučila sam da to bude The Naturist Foundation – najviše zbog geografskog položaja, odličnih ocena i prijateljskog stava koji su promovisali. Bukirala sam onlajn svoj dolazak i nestrpljivo čekala da dođe taj dan.

Prognoza vremena nije bila baš letnja… mogla je biti i bolja, ali radi se o avgustu u Engleskoj, ne možeš se osloniti na vreme!

Naoružana obaveznim peškirom, japankama, žutom štampom, u kojoj ni ne uživam nešto posebno, i ličnom kartom, krenula sam na svoju prvu avanturu ovog tipa. Odlučila sam da mi je neophodna šetnja kroz šumu jer prosto obožavam da se šetam gola okružena prirodom, pa sam se setila da ponesem i čizme u slučaju da su obavezne za ovakvu akciju.

Pošto sam naravno kasnila, nisam imala priliku da popijem kafu pri dolasku, samo sam proćaskala sa recepcionarkom i odmah se uputila ka bazenu kako bih konačno bez odeće uronila u vodu.

Na bazenu, koji je bio ogroman, bilo je vrlo tiho… a bilo je ugodno toplo.

Ovo je bio moj prvi put da se kupam gola u bazenu i iskustvo je bilo fenomenalno, budući da me je punilo osećanjem zdravlja.

Pošto sam tamo ogladnela, otišla sam do Paviljona po kafu za kojom sam žudela i da nešto pojedem. Nije bilo mnogo ljudi okolo i tog dana je sve vreme bilo vrlo tiho. Neki naturisti su bili obučeni ali ja sam bila na misiji i nisam htela da uopšte da se oblačim dok sam tamo.

Posle ručka sam otišla u šetnju stazom kroz šumu. Ubrzo je bilo sat vremena do mog odlaska i nisam mogla a da se još jednom ne okupam gola. Uživala sam u tom danu na tom mestu gde su svi bili topli i prijateljski nastrojeni i planiram da posetim ovo mesto još jednom tokom ovog leta.

Toplo preporučujem The Naturist Foundation svima a posebno onima koji su novi u druženju sa drugim nudistima!

Holi

izvor: https://clothesfreelife.com/2017/08/first-visit-to-naturist-foundation-resort/

2 мишљења на „Moja prva poseta naturističkom odmaralištu

  1. Verujem da svako ima svog „naturističkog dvojnika“, a moja bi, mogla da bude, prijateljica Jelena…

    Upoznali smo se davnih dana. Na času engleskog jezika u jednoj privatnoj školi u Novom Sadu samo smo ona i ja podigli ruke odgovorivši na pitanje „ko je od vas bio na nudističkoj plaži ?“…

    Zapamtio sam tek deo Jelenine priče, ali to ne umanjuje njenu „opštost“ – univerzalnost osećanja kada se, na nudističkoj plaži, nađemo prvi put…

    „… bila sam ljuta na roditelje kada su mi rekli da moramo baš OVDE na se kupamo… zapravo nismo MORALI nego su oni, greškom, skrenuli u pogrešnu mesto i uvalu i prvo što smo videli bilo je nekoliko golih osoba…“

    „Vremenom su suze, bes i nemoć prolazili, a ostala je, sve do danas, lepota poroka kao u poznatom filmu…“

  2. Anjina priča

    Skupila sam hrabrosti da joj vratim novce. Pružila mi je kovertu koju joj, neotvorenu, vraćam. Kada sam joj, pre godinu dana, rekla za svoj hobi pomislila je da je to „prolazna moda“, sećam se da je rekla: „Proći će te, svako želi, ponekad, da isproba nešto novo…“. I posle je, mama, često gledajući u taj izlog u centru grada, govorila: „Požuri, prodaće taj model, nikada ne znaš koliko još imaju…“
    A ja sam znala, ja sam odlučila da ga ne kupim. Prošle sezone sam, sa drugaricom otišla TAMO prvi put, i uverila se da ga niko ne nosi. Ostali, na plaži, su smatrali taj predmet tako demode, a ja sam prihvatila to uverenje. Kada mi je pružila novac, uzela sam ali sam znala da neću da idem da pazarim. Htela sam da sačuva lovu, trebaće joj za druge stvari. Eto, od tih para neka kupi sebi haljinu, lepu plavu, videla sam je u istom izlogu. Ne, neću ga kupiti. Jer, lani je to bio, možda i eksperiment, tek pokušaj da se naslute drugačije mogućnosti, ali kako se leto približavalo znala sam da želim da ponovim sjajno iskustvo iz Crne Gore.

    Može se i bez njega ma koliko te uveravali suprotno. Nije to vazduh da ti je, baš, neophodan. Samo komad tkanine koji je, pritom veoma skup. Ali, neka kupi haljinu, neka uživa i ona. Ja uživam bez ičega na sebi. Ipak, na plažu ponesem sve kao i do sada: ulje za sunčanje, knjigu, peškir i sat. Nimalo mi ne nedostaje tekstilni predmet za kojim, i ovih dana, vlada prava jagma. Moja drugarica Milana kaže da joj je, izvesno vreme, bilo potrebno da se odvikne od obaveze obilaska radnji gde ih je moguće kupiti. Po ovoj ili onoj ceni, ali neka… hvala.

    O onima koji ih ne nose slušala sam povremeno. Tokom letnjih meseci, kada urednicima, uglavnom dnevnih novina ponestane drugih društveno-političkih i ekonomskih tema, pojavi se, tek po koji, tekst o njima. I tada se sagovornici, više od novinara, trude da ostave „utisak“. Jer, nije nimalo lako, na tek nekoliko šlajfni, demantovati pogrešne utiske i zlonamerne tvrdnje o samom sebi i o prijateljima svojim. Ne kažem da nema i pozitivno intoniranih članaka o „deci Sunca“ kako sebe nazivaju, ali je, uglavnom, reč o potrebi da, zarad većeg tiraža, izdanje obogati protivurečnim informacijama o „skandaloznom ponašanju grupe koja…“

    Ponovo me pritiska da odem do prodavnice tekstila. Rekla sam joj da, nipošto „na svoju ruku“ ne kupuje. Znala sam da TO mora da se proba, prinuđen si da se čekaš i da se tiskaš ispred kabinica i onda, slabodobitno, objaviš: „Jao, baš mi sjajno stoji“. Ali, taj film više neće gledati.

    Ne zato što ne bih mogla da priznam prošlogodišnju „grešku“ kako je mama nazvala boravak u Herceg Novom. „Greška“ koja to nije ni bila, nego čist užitak. Nisam, po prvi put posle ko zna koliko godina, bila okružena kafićima, mobilijarom na plaži, drugaricama kojima TO „odlično stoji“. Otišla sam sama želeći da se izgubim od poziva, sajtova, interneta i „prilika za upoznavanje“. Bilo je potrebno da ne obučem TO da bih se osetila ponovo živom: bićem koje diše u ritmu talasa koji zapljuskuju plažu hotela „Riviera“. Ali, ne onog njenog dela, popularnijeg i poznatijeg, nego baš onog gde TOGA nema.

    Silno je želela da kupim taj komad tkanine. Opirala sam se kako sam znala i umela tražeći argumente da TO ne navlačim na svoje mlado telo. Rekla sam joj i da sam kontaktirala udruženje koje štiti one koji ne žele da GA nose. Znala sam da, zbog poslovnih obaveza, Milana ne može da mi se priključi ove sezone tako da sam bila prinuđena da potražim neko drugo rešenje. Pomoć i utehu onima koje ne razumeju pruža organizacija koja brine o čistoći plaža na kojima se kupaju. Ne, nije Gradsko zelenilo, nije… Drugačije se nazivaju, posrbljeni je to naziv, a koren reči je latinski. Narod ih zove različitim imenima, a svi znaju da imaju „svoje plaže“. Na jednom kupalištu sam bila prošle godine, ali u inostranstvu. Ove letnje sezone sam poželela da, u svojoj zemlji, isprobam kako je kada ne nosiš „vodeni pojas oko struka“ kako je jedna moja poznanica imenovala…

    Mama je mislila da ću odustati od „tih tvojih ludih ideja“ i da ću, ipak, otići da kupim kupaći kostim. „Idi na Štrand, opusti se i zabavi…“ – nastavila je da pridikuje prisećanjem kako je to nekada, kada je ona bila mlada, bilo… Ali mene, najpoznatija novosadska plaža nije zanimala nego sam, krišom i sa drugaricom Milanom, otišla na Kamenjar…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *