Kada sam sa 8 godina počeo da sviram violinu, uskoro sam poželeo i da postanem najbolji violinista na svetu.

Sve je počelo sa Jascha Heifetzom. Moj prvi CD je bio Betovenov koncert za violinu u njegovoj interpretaciji i toliko sam ga zavoleo da sam hteo da promenim svoje prezime Donnely u Heifetz. Bio sam u tome jako ozbiljan i rešen da ću biti najbolji.

Onda su došli i drugi moji heroji. Nikad neću zaboraviti dan kada sam raspakovao Virtuoso u izvođenju Maxima Vengerova, i kada se dešavala ta eksplozija zvukova u mojim 12-ogodišnjim ušima. Sedeo sam na podu dnevne sobe na metar udaljen od zvučnika i svaki put bih se kikotao kad god bih čuo neki novi zvuk koji nikad niam čuo ranije, odsviran tada na violini.

Kasnije ću jednom imati i čas sa Vengerovim, i to će biti u londonskoj Kraljevskoj muzičkoj akademiji, gde sam bio na studijama. To je bio jedan nadrealan trenutak i jedan od momenata kojima se ponosim iz svog života kao muzičara.

Nisam mu rekao da mi je bio najveći heroj kada sam imao 12 godina, samo sam mu odsvirao najbolje do tada u svom životu. Taj susret je bio jedan redak momenat sinhroniciteta, krajem 2013, kada sam odlučio da završim sa svime; jer negde na pola puta, to detinje zadovoljstvo i uzbuđenost se pretvorilo u nešto sasvim drugo.

Takođe nikada neću zaboraviti prvi put kada mi se se desilo podrhtavanje gudala usled nervoze nastale od publike koja te gleda i sluša, umesto duge konstantne note koju sam pokušavao da izvedem. To je bio poslednji deo Fibihove Poeme na takmičenju u Sidneju, i kao i u slučaju još jednog nezaboravnog momenta mog puberteta, moje prve ejakulacije, to nije bilo pitanje pozitivnog i negativnog, već je to bilo čisto iznenađenje i otkriće.

Još pre nego što sam počeo da se osećam nesigurnim u svom telu, počeli su da se pojavljuju problema sa anksioznošću koja me je preplavljivala, i to se nije dešavalo samo dok sam nastupao. Moja sećanja na osećaj „zatočenosti u svom telu” sežu još iz situacija porodičnih okupljanja, još pre puberteta. Sećam se da sam se osećao previše sebe svesnim za svoje godine, osećao sam se kao da sam pod lupom sve vreme, i to osećanje je postajalo sve gore i gore.

Uvek sam se trudio da budem „dobar dečak” u toj striktoj i religioznoj porodici. Da li je čudno što sam kasnije postao hipi nudista koji želi da promeni stvari?

I eto, u širem smislu, rodio se taj kompleks vezan za moj izgled. Tokom tog ubrzanog izrastanja od 14. do 16. godine, jeo sam najveću užinu u školi, upakovanu u tu ludu taperver kutiju koja je bila triput veća od ostalih u mojoj grupi. Svi smo se tome smejali, šta da se radi, izgleda da mi je trebala tolika porcija jer sam rastao i razvijao se.

Međutim, ja sam se hranio više na nervnoj bazi, i to najviše slatkišima i ugljenim hidratima, što je vrsta zavisničkog ponašanja kao mehanizma da se prebrodi ta unutrašnja anksioznost i stres koji se gomilao. Sećam se da nisam mogao da zaspim ako ne pojedem veliku količinu svog omiljenog slatkiša, a i kad mi se rast stabilizovao, iako mi je stomak postajao sve okrugliji, nisam želeo da prestanem da jedem tu hranu koja mi je smanjivala stres i koju sam sada ozbiljno voleo…

Za razumevanje ove moje priče o izgledu, a sve je to vezano i za violinu, morate da znate da sam bio gurnut u svet takmičenja, letnjih škola i masterklasova, i da mi je svet uvek slao poruku kako moram biti bolji nego što jesam, a ako ne budem, onda sam gubitnik, lenj, neuspešan. Tako da sam sebi postavio pitanje zašto ja uopšte sve ovo radim? Nezdravo je sve to, ali to je deo naše kulture.

Tako sam sa 16 godina počeo 2-3 puta nedeljno da plivam i da vežbanjem skinem stomak. Ipak, usled nedovoljno discipline, lenjosti i neuspevanja da budem baš sve što sam zamislio, dopustio sam da moj stomak postane simbol upravo svega toga. I još uvek je to nešto sa čime se borim, i dok ovo pišem.

Sledeći događaj u mom životu koji mi se urezao u sećanje je iz 18. godine. Sećam se majice koju sam nosio, tačno mesta na kojem sam stajao i hrane koju sam jeo u tom momentu. Tada mi je prvi put upućen negativni komentar na moj fizički izgled. To je zapravo bio moj dobar prijatelj iz letnje muzičke škole u Sidneju.

Samo jedan mali usputni komentar uz upiranje prstom u moj stomak: „Glen, počinješ da izgledaš bucmasto”. Ovo je bio prelomni momenat, nakon kojeg sam počeo da uvlačim stomak 24/7 sledećih 8 godina svog života.

U to vreme moja karijera je cvetala. Otišao sam u London da učim za violu, stigao do zvanja majstora i čak sam svirao u Londonskom simfonijskom orkestru 2012. godine. Sve se lepo razvijalo; predvodio sam festival kamerne muzike u svom rodnom mestu i svake godine sam sve više napredovao. Bio sam vrlo ponosan na svoje uspehe.

Ali ispod površine nešto drugo se kuvalo u meni, a to je bila borba u mom privatnom životu sa stvarima koje nisam rešio još od rane mladosti – trema na nastupima, zavisnički obrasci ponašanja i problemi sa disciplinom, koje nisam umeo da rešim i samo sam odustajao. I najveći od svih problema, moj izgled, jer sam došao do momenta kada nisam uvlačio stomak samo kad sam spavao.

Najzad su me moji mentalni problemi i anksioznost dotukli.

Najgora trauma na nastupu mi se desila početkom 2013, i sećam se da sam ubrzo posle toga javio roditeljima u Australiju i rekao im da više nisam muzičar. U isto vreme sam mislio da imam rak zbog nekih čvorića koji su mi izlazili po rukama i nogama i to je bio svakako otrežnjavajući momenat od, u svakom smislu nezdravog života koji sam vodio. Tako da sam znao da je došlo vreme za promenu i malo je reći da sam se promenio nakon toga.

Vratio sam se u Australiju i bukvalno se resetovao. Desila se radikalna zdravstvena transformacija, a sa njom i mentalna i psihološka. Protiv mog vaspitanja i beznađa, počeo sam da pratim novi intuitivni set pravila kako da mi bude bolje. Postao sam druga osoba – bosonogi, dete prirode, antisistemski, sa maramom oko glave, hipik.

Kriza srednjih dvadesetih, zar ne?

Pošto sam sin farmera koji uzgaja organsku hranu, već mi je bio blizak koncept alternativnog stila života i zdravlja iz prirode. Kako bih rešio svoje zdravstvene probleme opsesivno sam se usredsredio na ishranu, novi stil života i vežbanje, postavljajući svoje telo kao prioritet i radeći šta god je dobro za njega… bez izuzetaka.

Ono na čemu sam odmah morao da radim je ta tenzija u stomaku. Znao sam da je plivanje slobodnim stilom odlično za tu stvar, tako da sam se vratio svom starom bazenu iz detinjstva, a nakon toga i okeanu jer sam želeo da budem podalje od kacerogenog hlora koji stavljaju u bazene.

Plivanje je dónelo rezultate jer je to bila fizikalna terapija koja je dozvoljavala stomaku da diše u vodi. Ali sve vreme sam i dalje imao neprijatan osećaj – kupaće gaće su me stezale i sputavale.

Skoro pa je delovalo kao da je moja dijafragma neka morska sasa koja se skuplja i na najmanji dodir tih gaća, tako da sam odmah znao da moram da ih se rešim. Guglao sam „nudističke plaže” blizu mene, i ostalo je, kako kažu, istorija.

Kasnije sam shvatio da je u stvari najverovatniji razlog moje strasti ka nudističkom životu puka potreba da opustim svoj stomak. Kad sam morao da nosim odeću, dešavalo se da dosta vremea provodim u pidžami sa opuštenim lastišom, koja je visila na tregerima ispod majica, rađe negó u nečemu što bi mi stezalo struk. Trebalo je da prođe 4 godine kako bih mogao da se vratim u običnu odeću sa kajišem a da mogu da opustim svoj stomak dok je nosim.

Čak sam prve dve godine dok sam praktikovao nudizam sebe smatrao hrišćaninom (iako sam na kraju i to batalio), jer sam znao da ništa ne radim loše, već da se ja lečim, umno i telesno. Preoblikovao sam svoje telo prateći šta mi ono govori i vraćajući se prirodi i čini mi se da je to bio primalni instinkt.

Na red je došao i socijalni aspekt nudizma, alat koji će slici o mom telu pomoći na duge staze i nešto na čemu i dan-danas radim: put ka radikalnoj promeni SEBE u svakom aspektu, ne samo u telesnom, i da prestanem uvek da pokušavam da budem nešto više ili neko drugi – kao Jascha Heifetz ili Maxim Vengerov.

Ironično je to da sam ja zapravo od onih ljudi koji se ustručavaju od pokazivanja nagog tela drugim ljudima, i onda kako sam baš ja osnovao Goli pokret? Odgovor na to pitanje je – zato što je nagost simbol autentičnosti. Zato sam toliko strastven što se toga tiče.

Kada go sviram violinu, to mene leči. Tada sam samouveren i ne osećam stid zbog svog tela. U svom sam elementu. To me vraća u tu čistu radost, ljubav i sreću, i jako sam zadovoljan što je na tom putu da samo budem ono što jesam, iščezlo dosta straha, stida i anksioznosti. Tokom svoje mladosti sebi sam uradio nešto najgore – odlučio sam da se stidim svog stida, pokušavajući dag a sakrijem. To je ono što muškarci rade katastrofalno loše.

Ono što sam naučio je da svi znamo da izađemo iz tog vrzinog kola kad se stidimo svog stida ili kad smo anksiozni zbog svoje anksioznosti. Rešenje je da prestanemo da se stidimo i da prestanemo da osećamo anksioznost.

Stvar je u tome da prihvatite sebe, da prihvatite sve, jednostavno da radikalno prihvaćate. I to je ono što radikalno zatvara taj krug i postavlja vam novi pravac u životu, onaj koji vi želite da pratite, po prvi put u svom životu.

Ono što se meni desilo je tužno, ali i dalje sam živ, zdav i mlad (uskoro ću napuniti 30), i mogu da radim sa svojim životom šta god poželim i sa zdravim životom kojim sam odlučio da oplemenim svoje telo. Preuzeo sam u svoje ruke svoje telo i svoj identitet, i nudizam mi u tome pomaže.

Na mene je red da zaista živim i moje telo je moj prostor za život.

I tako… Čime se ja bavim na svoj 30. rođendan? Pokušaću da ispričam svoju priču i prestaću da osećam stid od nametanja stida samom sebi.

Prikupiću novac za ljude i momke koji pate zbog ovog problema, jer sam i ja jedan od njih.

Skakaću padobranom nag, a tokom slobodnog pada ću svirati violinu na visini od oko 5000 metara. To će biti rođendanski skok u „k’o od majke rođen” aranžmanu.

Izvor: http://nudemovement.org/2017/08/18/playing-violin-naked-makes-happy/