Žare i ja pijemo kafu u hladu pored plaže. Pričamo i smejemo se kao tinejdžeri. Razvedenim ljudima potrebna je živa reč, komunikacija. Kada se par razvede, zajednički prijatelji se, uglavnom sami, opredele sa kim će da nastave druženje i to brže nego što bivši supružnici podele tanjire i kašike. Kad smo već kod escajga, molila bih proizvođače onih giga kompleta da uz kašike, viljuške i kašičice za kolače dodaju još nešto.

Podeliti tri seta na dva jednaka dela je prilično frustrirajuće, s obzirom na to da se u kompletu nalaze i noževi.

„Ako ćete na plažu – morate gologuzi!“

Moj odmor prolazi, ne znam kakvi su Žaretovi planovi, ali ja se prekosutra vraćam avionom za Beograd. Pravilo je da se najlepši događaji na moru dešavaju u poslednja dva dana, da je more najtoplije, a sunce najlepše greje.

Potpuno usplahireno mi priča kako njegova ćerka Jovana sa društvom danas ide na nudističku plažu. U stvari, nije to nudistička, nego obična plaža sa delom za naturiste. “Hajde da idemo i mi”, rekao je tiho. Kad se nisam udavila onom kafom! “Nikad nisam bila. Ne znam ni šta se tamo radi”, rekoh. “Ne radi se ništa, na odmoru smo. I nećemo da se skidamo, već samo da prođemo plažom, ono kao šetnja.” “Važi.”, odgovorio je glas iz mojih usta. Mislim da mi je neka nepoznata sila zaposela um i rekla to umesto mene. Dogovor je: prošetaćemo do tamo i malo kroz plažu, pa idemo dalje.

Opremili smo se naočarima i šeširima. Ako ćemo da budemo među naturistima, velika je verovatnoća da sretnemo baš one kojima se ne nadamo. “Ma, samo pola sata i idemo, ni majice ne moramo da skidamo.” Ubedio me je. Čim smo kročili, obezbeđenje me je razuverilo: ako ćete na plažu – morate gologuzi. Ulazim u diskusiju na srednjoškolskom ruskom, pa momak na kapiji kapira da smo ruskie druzja i pušta nas. Ne znam kako se na ruskom kaže gaće, pa je mahanje rukama i izmišljanje reči pomoglo. Nekad je važnije kako izgovoriš, nego šta kažeš.

Posle prva dva koraka shvatili smo da su nas deca i ovaj put prevarila. Verovatno čuče u nekom žbunu i smeju se našoj lakovernosti. Skidanje je obavezno, a pare se ne vraćaju. Na muci se poznaju junaci. Pa, kad smo već tu, da im se pridružimo! Sad je sasvim sigurno da se Žare i ja, posle ove epizode, više nikad nećemo videti. Ako baš bude nepodnošljivo, uvek mogu da isceniram srčani udar i još da dobijem prevoz.

Planiram da skočim u vodu i nestanem zauvek.

Stid je nešto sa čim se ljudi u razvodu susreću svakodnevno. Kad prođete kroz situacije u kojima ono što se do tad zvalo brak, stavljate na sto za seciranje ljudima koji u vašem razvodu učestvuju (pravna pomoć, centar za socijalni rad, sud), shvatite da je šetnja bez gaća među gomilom nepoznatog sveta obična sitnica. Što reče Đenka, “Sa gađenjem odbacujete građanski oklop”. Skidanje zaista daje lažni osećaj slobode. Zašto je radost šetati go, ne znam. Planiram da skočim u vodu iste sekunde i u moru ostanem zauvek.

Žare je to sve već obavio. Odomaćio se, iskusno razvukao peškire ispod suncobrana, vidim da mu nije prvi put. Mangup… kakva deca, to je sam smislio da vidi da li ću pristati. Neka mu se to računa kao bod na domaćem terenu; iako živi u Pančevu, ipak je sad u svom rodnom gradu.

Inače, na nudističkoj plaži postoje neka pravila. Drži se pristojna udaljenost, da ne bi jedni drugima mahali ispred nosa onim čime se inače ne maše. Pogledati nekog je ok, sve dok to ne pređe u nepristojno buljenje. Bacam se na svoj peškir, ležem na stomak i pravim se da mi je super.

Pričamo kao da se dugo znamo. Pa, ovo je ipak vrsta intime. Par metara oko nas nema nikoga, a početna neprijatnost zbog oskudice odeće je prošla. Žare priznaje kako je, kao student, konobarisao na jednoj nudističkoj plaži u Francuskoj. Konstatujem kako je ženama ipak lakše nego muškarcima, priroda je to bolje uredila. Oduvek me je zanimalo, da li je muškarcima neprijatno u određenim situacijama, npr. kad vide ženu koja im se svidi. “U tom slučaju, legneš na stomak i bušiš bunar. Ili se praviš mrtav, ono kao kad sretneš medveda.”

Žare, plivaj, da ti vidim ruke iznad vode, pomislih.

Posle prve utrnutosti od položaja, počela sam da se ponašam prirodno. Najgore šta može da mi se desi je da sretnem nekog poznatog ko bi da mi se javi. Dobro sam se sakrila ispod šešira i naočara, pa mislim da sam bezbedna. Skoro mi je i prijatno. Čak sam počela da uživam u tome što mi ni telefon više ne zvoni, jer broj iz ove mreže ima samo par ljudi.

Odmor na plaži, bez gaća. Kome ne bi prijalo?

Hrabro čekam trenutak Žaretove nepažnje, da mogu na miru da odem do mora, jer sunce već prži. Taman sam krenula, eto i njega za mnom. Žare, plivaj, da ti vidim ruke iznad vode, pomislih. Gužve na plaži nema, u vodi još manje. Bar sam tu bezbedna. Ipak, ne mogu zauvek da se brčkam, nemam pet godina, izlazimo iz vode. Žare je bio brži, pa je, džentlmenski, pošao ispred mene, da ne pomislim kako me merka od nazad. Tu pristojnost mu nikad neću zaboraviti.

Priča pod suncobranom odvela nas je do studentskih dana, pa smo čak i zajedničke poznanike pronašli. Vreme je odmicalo i oblaci su se ubrzano gomilali na nebu. Sa prvim naznakama letnje oluje skupili smo stvari i pošli prema izlazu.

Tek kad sam sela, shvatila sam bolnu istinu: tokom celog dana se nisam mazala mlekom za sunčanje. Nisam se setila, a Žaretu je, verovatno, bilo neprijatno da mi predloži. Pojedini delovi tela, koji se nikad ne izlažu suncu, počinju veoma, veoma neprijatno da peckaju…

Izvor: Blic Žena