Kada sam se doselila u Evropu, dosta sam naučila o nudizmu. Ne bih rekla da su Kanađani čistunci, ali usled te naše stalne potrebe da budemo učtivi, golotinja u svlačionicama, na treninzima, na plaži… nekako jednostavno nije… primerena. U Evropi socijalna klima oko golotinje je totalno drugačija.  i shvatila sam da je dobro biti go u javnosti.

Golotinja je normalna

Moje prvo golo iskustvo je bio odlazak na biciklističku trku u Holandiji. Nepogrešivo sam uočila brojne vrlo vrlo bele zadnjice dok su se biciklisti posle trke presvlačili na sred ulice. Ispostavilo se da je to sasvim normalan sportski događaj i u Francuskoj i u Španiji. Na plažama sam videla žene raznih godina i oblika tela kako se šepure i sunčaju u toplesu bez da iko trepne okom. A na fizioterapiji ili kod kiropraktičara, gde god sam živela, ja sam bila taj čudak koji uvek hoće da ostane u šortsu. U početku sam bila jako šokirana time kako svim ovim ljudima može tako biti ugodna golotinja na javnim mestima. Međutim, sto i jednu golu zadnjicu kasnije, kulturni šok se smirio. Sada ni ja nisam trepnula na prizor mlade devojke koja u toplesu igra odbojku na plaži sa svojim drugarima. Samo primećivanje golih ljudi (na pogodnim mestima, naravno) i činjenica da je to OK, pokrenuli su suptilnu promenu perspektive.

„Normalno” je širok spektar

Budući da sam plivač i fan teretane, svlačionice su postale deo moje promene. Primetila sam da se kulturološki stavovi po pitanju tela reflektuju ne samo u tome kako se ljudi u svlačionici ponašaju, već i u dizajnu svlačionica u pogledu rasporeda komunalnih i odvojenih prostora. U Kanadi je normalno da se presvučeš migoljeći se pod peškirom, dok u Španiji ne postoji odvojeni prostor za presvlačenje i većina žena se bez ikakvog zaklona presvlači i tušira. U Francuskoj postoje odvojena mesta za muškarce i žene za presvlačenje, ali mesto za ormariće i tuširanje je zajedničko. Na svakodnevnom nivou imala sam priliku da viđam normalna tela (u mom slučaju ženska), a upoznavši spektar različitih oblika, od naboranog celulita do zategnutih pločica na stomaku, počelo je u meni da se normalizuje pogled na svet nakon godina gledanja kroz prizmu masovnih medija, kao i pogleda iz ugla konzervativnog kulturnog nasleđa. To sve je dovelo do toga kako i treba da se osećam u vezi sa svojim telom, a to je da je ono normalno.

„Normalno“ je sigurno u sebe

Videvši obične ljude kako se ugodno osećaju u vezi sa svojim telom u javnosti, u početku je za mene bilo uznemiravajuće. Kako sam se mogla osećati tako neugodno i previše svesno svoga tela kada su svi drugi, svih oblika tela, veličina i godina, mnogo srećniji i opušteniji? Suočavanje sa slikom ljudi sigurnijih u sebe i svoje telo promenilo je moj stav prema mom sopstvenom telu. Nije da sam baš mogla da se šepurim gola po svlačionicama, ali sam svakako počela da gajim unutrašnju samouverenost. Kad sam se vratila u Kanadu, dok je većina žena gajilo svoju privatnost pod svojim „sigurnosnim pokrivačima”, ja više nisam bila u strahu da će oni videti nešto što nije savršeno jer sam znala da sam ja normalna. Skoro da sam i želela da ljudi vide koliko je meni ugodno dok se presvlačim, kako bi shvatili da je to OK, da je ono što je prirodno – normalno.

Stanje uma

Moje bavljenje sportom drži moj fokus na zdravlju moga tela, a evo i moje male tajne; osećam se prilično isto u svom telu kao i pre bavljenja sportom. Bila sam te sreće da sam vaspitana sa zdravom dozom samopouzdanja što se mog tela tiče, ali i ja sam bila nesigurna, kao i svi. Sećam se da sam gledala profesionalne sportiste na TV-u ili u magazinima, uverena da se oni nikada neće osećati kao ja u vezi mog stomaka. Pa, da vam pravo kažem, ja i dalje gledam u svoj stomak u ogledalu. Najravniji je što je ikada bio, ali izgleda potpuno identično kao kada sam bila deblja i ne baš u formi, naročito u poređenju sa mojom konkurencijom i njenim pločicama. I dalje osećam istu nesigurnost kao kada sam bila tinejdžerka, ali sada imam tu moć da odgovorim tim osećajima i suočim ih sa realnošću. A realnost je ta da nije moje telo samo jako i sposobno za toliko toga, već, što je još moćnije, da je potpuno i savršeno normalno, sve od mog stomaka do mog celulita. Ne radi se o tome da se nikad ne osetiš nesigurno, već je stvar u poseduvanju moći da prepoznaš tu nesigurnost i, umesto na nju, osloniš se na svoje sigurnost u sebe.

Krucijalni deo ove priče, shvatam, je da je to naučeno stanje uma. I sve vreme sam imala tu moć. Očigledno, prvo bilo je potrebno da se skinem gola u javnosti.

 

Izvor: https://sarahkimbonner.com/2017/03/08/why-its-good-to-be-naked-in-public/