U jednom kanadskom gradu gde sam živela, postojala je jedna nudistička plaža na kojoj sam provela dosta vremena. Nadomak njene severne obale nije bilo neobično nabasati na malu ali živahnu skupinu pripadnika posleratne generacije koji su delili pamflete za naturiste početnike. Na sajtu vrlo zastarelog izgleda ogromnim fontom, ovi naturisti sa plaže izazivali su posetioce: „BUDITE PRIRODNI I OSETITE SLOBODU“. Uz podvlačenje svojih principa („bez nabacivanja i seksa“), predlagali su aktivosti u vidu beskontaktnog ragbija i komunalnih obroka.
„Naturizam“ i „nudizam“ su termini koji se uporedo koriste da bi opisali doktrinu komunalnog združivanja u javnosti bez odeće. Međutim, „naturizam“, izgleda da je popularniji među pravim sledbenicima. Ideja koju naturisti uzdižu kao najsvetiju je ta o prihvatanju sopstvenog tela – da se „ne gleda niko prema obliku tela, niti po ratnim ožiljcima“ i da se ignoriše golotinja drugih. Ovaj stav ih je otuđio od spoljnog sveta i njegovog standarda pristojnosti. Godinama sam posećivala nudističku plažu jednom nedeljno.
Kada se setim mojih naturističkih leta, mojih kasnih dvadesetih, setim se egzistencijalne neizvesnosti u pogledu karijere i veze. Tada sam videla svoje telo kao spoljni izraz onoga što prati zrelost, a to je stanje svesti u kome su želje potpuno formirane, odgovori na velika pitanja su takođe tu. Krenula sam stazom koju su već pre mene raskrčile mnoge mlade žene koje su se suprotstavile patrijarhatu i tada pomislile kako je dobra ideja da uzmu svoj život u svoje ruke, počevši od svojih tela. Krenula sam na trčanje i izgubila 10 kilograma; gajila sam kombuhu, pridružila se CSA i krenula na psiho terapiju. „Prihvatanje“ sopstvenog tela za mene nije bilo lako.
Međutim, nudistička plaža me naterala da zamislim svoje telo kao jednostavno meso u omotaču, a ne kao simbol. Pošto sam bila zauzeta mišlju otelotvorenja ponekad gole osobe, moja podsvest je odbacila te puke sumnje koje bi u suprotnom zakrčile moj preterano aktivan um. Nisam mogla da postignem da razmišljam o tome kako izgledam niti ko me gleda – to bi bilo previše stresno. Niti sam mogla ni da virim ni da buljim, što je mnogo teže nego što zvuči. Nisam imala drugog izbora nego da se prepustim traganju za malim čulnim slobodama. I to sam učinila svojim zadatkom.
Moji prijatelji i ja teško da smo doslovce pratili naturistička pravila, ali što smo više dolazili, to smo se više približavali osećaju lagodnosti. Disciplina golotinje u javnosti nagradila je naš trud, do te mere koliko smo se mi ulagali, euforijom življenja u trenutku, što je direktna posledica borbe sa urođenom i neprevazilazećom neobičnosti naše kolektivne situacije. Van te plaže, ja sam bila nefokusirani dubokomisleći haos; tako da je moja terapeutkinja, iznervirana mojom nemogućnošću da „skeniram svoje telo“ tokom vođene vežbe uma, ubrzo prekinula sa mnom odnos kao sa pacijentom. Ali, na toj plaži, zaokupljena zadatkom pretvaranja da je ovo sve normalno, bila sam u mogućnosti da dostignem ono što mi se činilo kao zen. Naturizam je zahtevao toliko truda, da je to nekako i uspelo.
Mogu da razumem kako neke ljude osnažuje osećaj samodovoljnosti sopstvenog tela. Za mene i moje prijatelje, tokom tih leta, naturizam je bio nešto što smo probali; više pogled na nečiji svet nego na sistem verovanja. Tako utopijski zasnovana golotinja zahteva disciplinu i povinovanje pravilima, a naturizam ih ima u izobilju.
Golotinja ne demokratizuje društveno iskustvo, kao što naturisti to pokušavaju da prenesu. Umesto toga, ona nudi nešto još bolje: deljenje iste preokupacije. Toliko je neugodno ponašati se blazirano zbog toga što si go među drugim ljudima, koji su isto tako goli, i ništa drugo ne preostaje nego da se potpuno utopiš u tu društvenu novotariju koja te prima. Prepusti se toploti sunca na svojoj goloj zadnjici, uroni go u vodu bez uzbuđenja, pokušaj da ne piljiš u nečiji pirsing na genitalijama. Lakše je reći nego učiniti.
Kelli María Korducki
Izvor: https://www.nytimes.com/2019/01/29/magazine/letter-of-recommendation-naturism.html
Sasvim običan dan
Kako objašnjavaš činjenicu da je od kneza postao „car“ – pitala me je, a odgovor ću joj pružiti gledajući je u lice. Samo pričaj, pričaj… – dodala je moja koleginica Tanja spremajući se da razmaže maslinovo ulje po mojim leđima…
Knez Lazar Hrebeljanović… – počeo sam sa storijom dok je ona prodirala sve niže i niže…
Već godinama sam naturista. I to baš od trenutka kada sam, pred prijateljicom Tanjom, pričao o srpskom vojskovođi u kosovskoj bici. Tu sam priču, da smo se Tanja i ja sreli na tekstilnom kupalištu, mogao da kažem mnogo ranije. Ali, sudbina nam je uredila da se sretnemo ispred table „FKK“ – plaži za osobe koji ne koriste kostime.
Tanju sam, odavno, znao, ali sam je, tek leta 1996. godine, istinski UPOZNAO. Bila je mlada i gola, tih letnjih dana na plaži Ratac. Moj drugar Nemanja i ja podržali smo Tanjinu želju da, nakon napornog junskog ispitnog roka, da(mo) sebi oduška. Ležao sam na stomaku pričajući o poginulom u boju. Gledali smo se u oči što je jedno od osnovnih pravila prostora u kojem smo se našli. Knez Lazar, od sredine 18. veka postaje „car“ – rekao sam odgovarajući na Tanjino pitanje motivisano željom da mi skrene misli i poglede od nagosti kojom smo bili okruženi.
Godinama sam okružen obnaženim damama i gospodom jer je to pravilo plažâ koje posećujem. Prvi put sam „probio led“ sa Tanjom i Nemanjom, na vrelom julskom suncu pre dvadeset i pet godina, a od tada – ne odustajem. „Led“ se otopio, a ja sam ostao golišav sve do sada. Sve do danas, Tanja i ja, ističemo da „smo se UPOZNALI na naturističkoj plaži“ jer je to istina. Poznavali smo se odavno, ali smo se UPOZNALI tek kao gola devojka i nagi momak, studenti bez gaćica.
I, da li je to greh ? Tek tada smo se upoznali jer smo se PREPOZNALI. Sve do tada smo se znali, ali ne i upoznali. Tanja se skinula znajući za „pravilo“, ali ne samo za njega. Strpljivo me je čekala te, na kraju balade, pažljivo mažući uljem za sunčanje. Preplitala je prste, umetala ih u moje guzove, a preostale kapljice kapala po svome telu. Bio je vidljiv Tanjin napor ka suzdržavanju, negaciji seksualne želje, žestoko se sputavala. Ali, zato smo naturisti a ne „porno glumci“ kako vas, dobar deo javnosti, (ne)prihvata.
Jer, lako je kada imaš gaćice na sebi! Ne dolaziš u iskušenje koje je, nama nudistima, svakodnevno pred očima. Kao toreadorima – crvena marama, kao čaša pred čovekom koji „ume da popije“. Baš iz pomenutih razloga, većina koje poznajem(o) oblače kupaće kostime. Da ne bi morala da se suočava sa „lepotom poroka“. A mi, beloguzi i preplanuli, istrajavamo u suspregnutosti jer ne želimo da nas, kupaći kostim, hladi.
Nismo, mi naturisti, ništa hrabriji od ostalih. Mnogi naši sugrađani i sunarodnici koji se kupaju u kostimima veruju da je, za boravak na plaži bez kupaćih gaćica, potrebna doza hrabrosti. Ali, ne! Nije to, baš tako kako se, većinski, misli i veruje. Nisi „hrabar“ ako se suočiš sa istomišljenicima, hrabar (p)ostaješ ako ideš u susret nepoznatom. A sve što, na plaži vidiš, tako ti je dobro poznato. Hrabrost je savlađivanje straha, a straha, na plaži, nema i ne treba da bude.
Nemamo se čega bojati. Jer, kako reče moja novosadska prijateljica sa plaže Kamenjar… Mi radimo sve isto što u tekstilci: kupamo se i sunčamo, pričamo i čitamo, igramo karte na plaži, a sve to radimo GOLI…